Naslovna Region Srbija 14 godina od ubistva Zorana Đinđića

14 godina od ubistva Zorana Đinđića

Prošlo je punih četrnaest godina od atentata na bivšeg srpskog premijera. Zapadne obaveštajne službe imale ulogu u atentatu, ali i dešavanjima koja su usledila odmah posle 5. oktobra 2000.

SREDA, 12. mart 2003. godine. Izuzetno topao i sunčan dan za to doba godine. Službeni VMW, u kome se nalazi premijer Zoran Đinđić, ulazi u dvorište zgrade Vlade Srbije iz Nemanjine ulice. Veliki sat na pročelju Železničke stanice pokazuje da je 12 sati i 45 minuta. Premijer koji sedi na zadnjem sedištu iza vozača otežano pokušava da izađe uz pomoć štake jer mu je noga u gipsu. Čuju se pucnji… Četrdeset i pet minuta kasnije, u 13 i 30, konstatovana je klinička smrt predsednika Vlade Srbije Zorana Đinđića. Uobičajno rečeno, ostalo je istorija. Ali kakva? Pokušajmo da se prisetimo redosleda bar nekih događanja…

Đinđić je bio već dve i po godine premijer. Uz mnogo muka pokušavao je da Srbiju, kako je često govorio, izvede na brzu traku za preticanje. Uveren je bio da samo brze reforme mogu da nas spasu. Devet meseci pre atentata, sa mnogo entuzijazma odlazi za Ameriku. Vraća se duboko razočaran.

– Mislio sam da im je stalo da dođe do promene vlasti u Srbiji, a sada vidim da oni samo ruše Srbiju, svuda i na svim nivoima – reći će najbližim saradnicima po povratku u Beograd.

Njegovo razočaranje se moglo osetiti i u njegovim javnim nastupima:

„Reagovao sam i upozorio da će Beograd – ako nam se budu otimali Kosovo i Metohija u ime etničkog prava Albanaca i principa samoopredeljenja, sa ignorisanjem granica i suvereniteta SRJ i Srbije – tražiti novi Dejton. Zato što se već najavljuje da će naša južna pokrajina u evropske integracione procese biti uključena odvojeno od Srbije, paralelno s njom, faktički kao nezavisna teritorija…“

Pažljivi i dobronamerni analitičari su konstatovali da je Zapadu Đinđić postao neupotrebljiv. Nije bilo lista koji nije na, više ili manje neposredan način, pisao o Đinđićevom „vraćanju na Miloševićev put“ i Đinđićevom igranju na „nacionalističku kartu“. Nastupom u jednom nemačkom nedeljniku i u razgovoru za „Večernje novosti“ pokojni premijer je, kako izgleda, potpisao svoju smrtnu presudu.

PRVU pukotinu u zvaničnu i sudsku verziju organizatora i izvršioca atentata pravi Nikola Vrzić, u to vreme novinar nedeljnika NIN. Sve njegove teze i dokazi biće uobličeni u knjigu „Treći metak“ koji je napisao zajedno sa Milanom Veurovićem, šefom obezbeđenja Zorana Đinđića, koji je i sam ranjen u atentatu 12. marta 2003. godine.

Prezentovanjem materijalnih dokaza, autori knjige rastumačili su mnoge tehničke, praktične greške u istrazi. Počev od misterioznog trećeg metka, kojim je, verovatno, ubijen Đinđić. Odbacivanjem i zanemarivanjem tvrdnji devet svedoka s lica mesta, koji su čuli tri pucnja, tvorci „zvanične istine“ eliminisali su moguće postojanje drugog strelca, s druge lokacije, čime je istraga usmerena prema unapred određenim krivcima. Međutim, ta verzija zahtevala je da se podmeću dokazi (čaure iz Gepratove), lažiraju balistička veštačenja i obdukcioni nalazi, negiraju iskazi očevidaca i iznuđuju priznanja.

Potom se oglasio prof. dr Slobodan Savić, jedan od trojice lekara koji su videli Đinđića mrtvog i uradili obdukciju odmah posle ubistva:

– U Institutu za sudsku medicinu u Beogradu svaki obdukcioni zapisnik, čak i kada se radi o najjednostavnijim slučajevima prirodne smrti, obavezno potpisuju najmanje dva lekara specijalista. Nasuprot tome, u slučaju atentata na premijera Đinđića celokupno veštačenje bilo je prepušteno samo jednom specijalisti sudske medicine i jednom balističaru. Jedna od ozbiljnih zamerki odnosi se i na neobavljanje prave i kompletne rekonstrukcije.

ONDA se iz Požarevca, iz zatvora Zabela, javio Milorad Ulemek Legija:

– Prvi metak je pogodio Đinđića, samo ne iz onog pravca kako to tvrdi optužnica. Drugi je ranio Milana Veruovića, dok se treći zabio u zid kod vrata zgrade Vlade. O tome su jednoglasno svedočili svi momci iz obezbeđenja koji su bili tu na licu mesta. I sad su oni ludi, izmišljaju? Pa taj Veruović je bio spreman da pogine za premijera. Dobio je metak, a oni su ga maltene proglasili ludim. I naravno da je ključ u prvom metku, taj je bio većeg kalibra od onog koji je pogodio Veruovića…

Ovu tvrdnju Legija je dosolio još jednim podatkom:

– Jedan pripadnik Službe koji je bio stacioniran na aerodromu poslao mi je poruku da je sat vremena nakon atentata na Đinđića N. N. lice ušlo na aerodrom na sporednu kapiju, u automobilu sa diplomatskim tablicama britanske ambasade, i da se ukrcao u „džet cesnu“ bez oznaka, i bez ikakve najave odleteo za London. Istu takvu potvrdu dobio sam i nedelju dana kasnije od jednog pripadnika javne bezbednosti sa aerodroma.

A onda je konačno, u nedeljniku „Ekspres“ progovorio Milorad Bracanović, bivši zamenik šefa BIA:

– Služba je imala podatke da se neki ljudi spremaju da ga likvidiraju. Pozvao sam Đinđića u svoj kabinet i prezentirao mu transkripte prisluškivanih razgovora. Tad sam ga prvi put video uplašenog, u tome se pominje kako treba likvidirati i ženku i mladunce, a to se verovatno odnosilo na ženu i dvoje dece. Kad je pročitao, bio je vidno uplašen. To i još neki podaci koje je Služba imala i koje mu je pokazala bili su okidač da mu se bezbednost pojača. Odbio je!

NADALjE je Bracanović govorio kako je „Služba imala solidne podatke, naročito one dobijene prisluškivanjem razgovora i prislušnom tehnikom, dakle direktno“. Imali su konkretne podatke da je trojica ministara direktno radila za Engleze. Svedoči da je celu operaciju „Sablja“ vodio Entoni Monkton, obaveštajac pri britanskoj ambasadi. U dobro obaveštenim beogradskim krugovima kruže pojedini transkripti prisluškivanih razgovora između dvojice obaveštajaca, spomenutog Endrju Monktona i Amerikanca Dejvida Bleka, koji u mnogo čemu razjašnjavaju atentat na premijera Đinđića i ono što se dešavalo u Srbiji posle 5. oktobra 2000.

Zabeležen je njihov susret, u noći između 11. i 12. marta 2003. godine:

Monkton: Dejvide, kako stoje stvari? Da li sve ide po planu?

Blek: Sve ide po planu, žao mi je što smo morali da pređemo na plan B, ali… nije bilo drugog izbora.

Monkton: Nije bilo drugog izbora… ne razumem Zorana, kako ne vidi… Ali to sada nije bitno!

Blek: Da, tim je stigao i smešten je na lokaciji. Logistika funkcioniše besprekorno, zasad… Pazi, narednih nekoliko dana su ključni. Tu moramo steći inicijativu i prednost…

Monkton: Ne brini, udarne snage akcije su potpuno spremne i pod kontrolom, samo čekaju naš znak!

Blek: Bitan je i onaj drugi deo. Javnost mora biti smirena, da li kontrolišemo medije?

Monkton: Naš čovek ima sve pod kontrolom. On je vrhunski profesionalac u svom poslu. Uopšte ne brinem da će taj deo funkcionisati.

Blek: A hoće li naši ljudi u Vladi uraditi ono što treba? Uvođenje vanrednog stanja je mnogo bitno. Biće nam mnogo lakše da završimo započeti posao. Ako to ne urade, biće mnogo teže, ruke će nam biti vezane, naši ljudi u MUP-u neće smeti…

Monkton: Ne brini, sve je završeno. Pronaći ćemo mehanizam kako da to uradimo po važećim propisima.

Ovo što su prislušni uređaji srpske službe registrovali samo je još jedan u nizu detalja koji osporavaju zvaničnu verziju o ubistvu Zorana Đinđića. Uslovno rečeno, atentat na srpskog premijera, polako ali sigurno se priključuje ubistvima predsednika SAD Džona Kenedija, u Dalasu 1963. godine, i na švedskog premijera Ulofa Palmea, u centru Stokholma 1986. godine, koji su i dan-danas obavijeni velom tajne.

OBAVEŠTAJAC I PODZEMLjE

ENDRJU Monkton je bio šef engleske obaveštajne službe MI-6 za Balkan. Monkton je u Beograd došao neposredno pre petooktobarskih promena 2000. godine, sa zadatakom da izruči Miloševića u Hag. Zoran Mijatović, bivši visoki funkcioner Službe bezbednosti, u knjizi „Opelo za državnu tajnu“ o njemu piše: „Monkton, zvanično savetnik britanske ambasade, bio je obaveštajac, a u dobro obaveštenim krugovima njegovo ime vezivalo se i za smrt ledi Di…“. Upućeni tvrde da je ovaj Englez bio povezan sa srpskim podzemljem, pa je tako o aktivnostima „zemunskog“ i „surčinskog klana“ znao mnogo više nego šefovi javne i državne bezbednosti Srbije.

Dejvid Blek je bio čovek koji je zajedno sa Džonom Nejborom kontrolisao rad srpskih obaveštajnih službi, s tim što je on bio zadužen za DB, a Nejbor za vojne obaveštajne strukture. Posle hapšenja Nejbora, u aferi vezanoj za generala Perišića, Blek postaje šef CIA za Balkan.

Izvor: Večernje novosti

Prikaži još vijesti
Load More In Srbija

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

PREPORUČUJEMO

Završen protest, izneseni zahtjevi

Protest radnika „Alumine“ i „Boksita“ završen je u Zvorniku bez in…